AK Hajduk – Marathon Team Kula

BARSELONA MARATHON, ŠPANIJA 2003. god 15 – 16.03… Isečak iz dnevnika

Da život može da napiše roman i poigra se sa sudbinom, lično sam se uverio na trci u  Barseloni. Planovi o putovanju su počeli mnogo ranije (nekoliko meseci), pre samog polaska i maratona u Španiji. Sama pomisao na tu trku na mene je ostavljala “strašan” utisak. Kada je došlo vreme da obezbedim novac za put, vizu i ostalo, iskrslo je mnogo problema što je u našem sportu odavno postalo normalno. Na kraju zahvaljujući opštini Kula i AK “Soko” – Vrbas, krenuo sam sa malom odabranom ekipom na dvodnevno putovanje, autobusom koji je zaista ličio na onaj iz filma “Ko to tamo peva”. Dok se truckamo, usput razgledamo panorame: Beča, Azurne obale, Dalijevog muzeja… 15-og marta stižemo u Barselonu veče pred trku – “smoreni” od dugog puta gledamo na sat; prošlo je 20:00h , a start  maratona je sutra  u 10h. Moji rivali su se odavno aklimatizovali na Barselonu, upoznali stazu i sutra će odmorni da izađu na trku. Hostel gde su nas smestili je za siromašne i u vrlo bednom stanju čak i za nas. Oko ponoći odlazim na spavanje razočaran dugim i neudobnim putovanjem, lošim smeštajem i sa jednom misli u glavi “Zašto sam uopšte i dolazio”! Dolazi i taj dan. Čim sam se probudio oko 7h  čekala me korica hleba sa pekmezom. Dan je prohladan sa oko 10 stepeni iznad nule. Prolazim pored hotela sa nekoliko zvezdica odakle izlaze maratonci. Dosta je bilo onih tamne puti – Afrikanci koji se takmiče za razne timove iz zapadnih zemalja, ali  i oni koji su ostali verni Africi. Tad me uhvatila velika trema i razmišljao sam samo o tome – sa koliko će me desetina minuta razlike ostaviti 10, 20, 30… Možda i ne završim trku! Nervoza me drma posle nemirno prospavane noći, minuti su mi kao sati. Sabiram se i počinjem standardni ritual pripreme – pijuckam vodu, zatežem obuću i krećem sa zagrevanjem. Drugi su već počeli, ali pola sata koliko je ostalo do starta biće mi dovoljno. Trčim, šetam, istežem se, pa lagano trčkaram i čekam poziv za polazak na mesto koje je označeno kao “START.”
Posmatram konkurenciju, stil trčanja, kakvo im je psihičko stanje, opremu i sitne brojeve na majcama od 1 pa do 20 i 30… To su oznake favorita. Mnogo dobro i mnogo tanano izgledaju. Dragan Popović moj drugar iz Kule mi prilazi i pravimo nekoliko snimaka na trgu “Španija”, odakle trka treba da počne. Završavam poslednje zagrevanje,vežbe, ubrzanja  i prilazim startu. Cupkajući u mestu, čekam zajedno sa 3500  maratonaca početak trke i razmišljam kako da izvučem živu glavu iz ove gužve i ne padnem na startu. Posle svega najmanje mi je to potrebno da me pregaze đonovima. Nalazim se u prvoj grupi gde je nas 100 sa najboljim vremenima, a i bio bih zadovoljan kada bih u cilj ušao pedeseti. U drugoj grupi ima raznih zalutalih čudaka, čikica, nekih debeljuca, pa i poneki koji deluje kao ozbiljan trkač – ali uglavnom su sve to simpatična smetala. Dosta njih su se provukli u prvu grupu tako što preskoče ogradu kad ih sudije ne gledaju. Njima je do zabave a meni… Minuti su se odužili, srce sve snažnije lupa, čeka se pucanj. …”Bang!!!”…Odzvanja zvuk startnog pištolja u mojim ušima i lavina je krenula! Tog trenutka trema je nestala, a počela borba sa protivnicima, ali najviše sa samim sobom. Hitrim korakom se izvlačim iz gomile, preskačem one koji su pali, talasi me guraju uz samu bankinu o koju se češem butinom, cupkam na jednoj nozi i još samo centimetar ako me gurnu padam preko ograde! Nekako sam se izvukao i borim se iz metra u metar za što bolju poziciju. Izvlačim se iz gužve, izbijam u prvi plan gde se nalazi elita ovog događaja. Čini mi se da sam u nekim trenucima bio vodeći, nošen masom ljudi i bežeći od nje. Oko mene su sada Kenijci, Marokanci, Španci, Francuzi, Italijani, Portugalci, Irci, Nemci, Rusi i ostali favoriti! Gledam ih, kao da ne dišu – izgledaju veličanstveno. Kao svaki veliki  maraton i ovaj je imao obeležen svaki kilometar staze, a to je važno zbog praćenja prolaznog vremena i ritma trčanja. Trčeći kao u transu 2 km i gledajući kako već duže vreme u stopu pratim ove lagane gazele, pomislih – ovo neće izaći na dobro. Pogledam na sat i vidim prolazno vreme po kilometru skoro 3 minuta, sa tim prolazom “ladno” pada olimpijska norma. To vreme je za mene ipak preveliki zalogaj. Svestan i već iskusan sa sličnim situacijama znao sam da ovim ritmom neću stići daleko, usporio sam. Sledećih par kilometara obišlo me je nekoliko trkača, štoperica i dalje pokazuje da je prolazno vreme odlično. Predvodim grupu koja zaostaje za vodećom, ne okrećem se, ispred mene nekoliko raštrkanih trkača. U tim momentima razmišljam o ritmu, koraku, disanju i kako pronaći pravi sklad kojim ću prevaliti kilometre. Pod mojim nogama se smenjuju široke ulice i bulevari a okolo uz stazu zgrade pune ljudi i prolaznici koji nas bodre tapšanjem o dlanove i povicima: ale, ale, ale! Početak je trke, još mogu da uživam u prizorima pa čak i da bacim pogled na neku lepu Španjolku. U tim trenutcima trčim sam, a to je najteže, pa mi je tempo malo opao. Počeo sam da razmišljam o taktici i grupi ispred mene. Malo ubrzavam, ritam disanja mi je ostao isti, a rad nogu poboljšan – vrlo dobro. Na 15-om kilometru prolazno vreme je i dalje odlično, tada sam već sustigao grupu od 5 trkača koji međusobno razgovaraju na španskom. Trojica od njih su u istim dresovima, očito da su iz istog kluba. Procenjujem da su približnih kvaliteta. Čim sam im se priključio automatski su se okrenuli da oštrim pogledom vide – ko je to. Odgovorio sam im sa blagim i prijateljskim osmehom, a oni su i dalje imali oštre crte lica. Ne znam da li im je smetalo što sam ih sustigao ili dres na kome je pisalo YUG. Posle toga u grupi nastaje tišina koju narušavaju poklici publike. Poprilično istrošen ubrzanjem da bih pristigao ovu grupu, smirujem ritam i mirno sa začelja pratim ovu družinu, čekajući kako će se naša trka dalje razvijati – čvrsto rešen da odgovorim na sve izazove. Sada već ne vidim ništa oko sebe, zaboravljam na lepotu grada, fokusiram se na  trku, znam ako njih ispratim to će biti veoma dobro. Grupa radi kao podmazana mašina, smenjuju se svakih par minuta diktirajući drugi tempo, pokušavaju da me slome njihovim ritmom. Sa čudnom mirnoćom ne dam da mi pobegnu i pratim ih sa začelja. Već počinjemo da obilazimo trkače zaostale iz vodeće grupe – to je divan osećaj! Taj prizor mi daje dodatnu snagu da još odlučnije nastavim. Prolazimo pored table koja označava 35-i km, pomislio sam – ako nastavimo istim tempom uspeću, samo da ne pojačaju. Po ko zna koji put se menja vođa naše grupe – ali ovaj je baš dao gas. Tad na tom 35-om km dešava se ono čega sam se bojao, krenuli su u definitivni obračun sa mnom. Borio sam se sa njihovim tempom, ali kriza je nastupila vrlo brzo. Nikako nisam uspeo da im odgovorim, počeo sam da padam… U tim trenutcima u glavi mi je panika i kriza veća nego u mišićima i plućima. Misli mi se smenjuju: “Zašto se meni ovo dešava?” “Definitivno me ubiše!” “Ne mogu više!” “Odoše Španci!” “ Pa zašto ja uopšte trčim – evo sad ću odustati i gotovo”… Sve te silne depresivne misli nisu uspele da ugase samo jednu – “NE SMEM STATI!”… Tako slomljen rešio sam da se ne predam. Počeo sam da se bodrim: “Nemoj samo da ti padne tempo!” “Nema još mnogo!” “ Ubiću se ako stanem” “Zar toliko muke i rada da sad odustanem!” Ali, telo je govorilo drugačije. Kao da sam težak 200 kg noge su lipsavale, disanje sve teže, osećam glavu kao da je velika lubenica koja treba da eksplodira. Kriza dostiže vrhunac: Osećaj mi je bio kao da sebe gledam na televiziji – kako se vučem tobože trčeći, a pored mene prolaze ljudi i ulice, a i ta mi se slika sa TV-a, lagano gasila zajedno sa tonom. Nastupilo je crnilo i pomislio sam padam u nesvest… Sad ću da zabodem glavu u beton! Noge nisu dopustile da padnem, već su i dalje radile – bolje reći klaparale, zaista ne znam kako. U tom crnilu i polu svesnom stanju počeo sam da sugerišem sam sebi: noge, ruke, disanje, lakoća – noge, ruke, disanje, lakoća – misli samo na to – noge, ruke… Tad sam počeo ponovo da uspostavljam vezu mozga sa nogama i krenula je kordinacija. Kontrolisao sam disanje, ruke su počele da pomažu nogama i nisam više bio težak baš 200 kg. Vrtlog u glavi i televizor su nestali a realna slika maratona se vratila u normalu tako da sam počeo da razaznajem grupu trkača koja mi je pobegla. Ulazim u strogi centar grada, glavna ulica, pogled mi sam odlazi prema spomeniku Kristofera Kolumba, a ispred mene se napokon pojavljuje table na kojoj piše “40 km.” Kriza malo popušta, mada mi je i dalje mnogo teško, ali bar svesno kontrolišem svoje stanje. U tom momentu sam prolazio pored table “41 km” i jedva da sam je primetio. Kakvo je to bilo ohrabrenje za mene i nastup definitivne rešenosti. Ne smem stati, pa makar i pao – dopuzaću do cilja. Još od one za malo fatalne krize, prestao sam da razmišljam o prolaznim vremenima, protivnicima, plasmanu, važno mi je bilo samo da ne padnem u nesvest pre cilja. Tu je i 42. km, ulazim u zadnju krivinu, nemam snage ni da pogledam da li me neko prati. Procenjujem poslednjih 300 metara na trgu Španija, gledam na štopericu koja pokazuje vreme kakvo u životu nisam postigao. Odlučujem da uradim ono što sam oduvek sanjao. Napadam moj san – probijanje 2 sata i 30 minuta. Imam veliki problem, podići ritam i ubrzati rad nogu – počinjem da bodrim sam sebe i kreće finiš. Osećam da je “san tako blizu”,  tempo je dobar čujem bodrenje i aplauze,  koji mi skidaju desetine kilograma tereta. Sve sam lakši i brži – imam ga, biće ispod 2:30.  Međutim 300 m finiša nije mali zalogaj, ali tempo je vrlo dobar, samo jedno pitanje – Da li imam 2 sata 29 minuta i 59 sekundi? Napokon prolazim kroz “Cilj!” Kao da je tad u “stotinci” sav teret i sva ta muka koju sam preživljavao pali sa mene i u istom trenu nastupila je sreća.
Veliko psihičko olakšanje i ispunjenje koji se ne mogu opisati. Baš u tim trenucima gledao sam na zvaničnu štopericu i zaustavio svoj sat – Vreme 2:30:10. Nisam uspeo i bio sam tužan, ali tuga koja nije imala težinu, jer je to moja najbolja trka koju sam  istrčao u životu – postigavši lični rekord. Naravno bio sam srećan i zadovoljan ali ne i sa propuštenom šansom da se upišem u klub onih ko ji su trčali ispod 2:30! Neopisivo olakšanje i pobeda samog sebe, zadovoljan, ali nisam znao koji sam ušao u “Cilj!” Uzimam par flašica sa vodom i nekoliko banana, teturam se do autobusa koji su nekoliko stotina metara udaljeni od cilja. Totalno sam psiho fizički isceđen i sve mi je hladnije. Stižu prve čestitke od vozača autobusa, oblačim se i teškim koracima vraćam na cilj da vidim koje sam mesto u generalnom plasmanu. Tamo je opšta gužva, svuda su štandovi sa hranom, pićem, sportska oprema… Utrčavaju i ostali naši takmičari – pitamo se međusobno dobro poznata pitanja: Kako si istrčao?  Koji si stigao? Jesi li dobro? …Stižu i rezultati govore mi: “Zdravko deseti si”! Nisam mogao da verujem i odvukao sam se da proverim. Oko liste sa rezultatima je gužva. Moram da sačekam da se raziđu. Nestrpljenje je sve veće prilazim i pronalazim svoje ime na “10-om mestu!” Presrećan sam, sad je sve dobro i više od toga, a ružno potiskuje radost. Došao je i trenutak zvaničnog proglašenja prvih deset u generalnom plasmanu. Osećaj je veličanstven nalazim se na trgu “Španija”, u glavnom gradu Katalonije i to među 10 najboljih na jednom od velikih  maratona. Iza mene su ostali maratonci: Nemačke, Francuske, Maroka , Portugalije, Irske, Ukrajne, Rusije, Belgije, Holandije… Zemalja u kojoj se neuporedivo više ulaže u atletiku i gde su uslovi za trening za nas samo lepi snovi. Zvanični spiker je pročitao i moje ime… Nažalost u opštoj gužvi niko od mojih prijatelja nije zabeležio dodelu nagrada. Društvo se polako razilazi i konačno sa nekoliko drugara imam vremena da odahnem i odem u razgledanje grada. Barselonu vam ne mogu opisati, nju svaki čovek treba da doživi.
Pretrčao sam 42 km i 195 m – njenih ulica i ostavio srce na asfaltu. Uzvratila mi je ličnim rekordom i velikim priznanjem, ali i pitanjem da li sam mogao da prođem kroz cilj za manje od magičnih 2:30? Možda, da sam malo duže izdržao sa “španskom grupom”, ili da sam u finiš krenuo malo ranije, ili pak da je bio neko pored mene pa da se utrkujem. Ipak sve se sjajno završilo. Toplo vam preporučujem da vidite Barselonu, stvarno je prelepa. Opšti utisak je da i pored loših stvari koje su me pratile, prošao sam odlično. Za samo 3 dana od kad smo krenuli, toliko toga se desilo što ću pamtiti ceo život!

Sledeće, kako sam se pripremao za ovaj podvig